СОС Дечија линија, као бесплатна, поверљива, двадесетчетворочасовна услуга деци и младима, као и одраслима забринутим за децу, присутна је на простору Србије од 11.10.2005.године. Овом, за сада још увек пројектном услугом, Србија се приближила групи од преко 100 земаља у свету које су препознале њену важност. У земљама ЕУ неке од дечијих линија постоје преко 25 година, велики број њих финансира држава.
Деца и млади људи у нашој земљи такодје су се изјаснили да би желели бесплатну телефонску услугу, са бројем који се лако памти, како у невољи не би дошли у још тежи положај (консултације Дечијег културног центра и Саве тхе цхилдрен УК са 1500 деце од 7-18 година из 20 градова Србије у области дечијих права и заштите деце).
Дечија линија тежи да буде доступна и корисна сваком од 1.300.000 деце (старије од 4 године) у Србији.
Основана је на иницијативу Фондације Принцезе Катарине Карадјордјевић и уз подршку Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Министарства здравља, Министарства просвете и спорта, Народне канцаларије Председника Републике и Телекома. Послови телефонског саветовања, посредовања ка одговарајућим службама и институцијама, када деца и млади то траже и требају, заступање гласа деце која зову Дечију линију у јавности, поверено је Центру за заштиту одојчади деце и омладине у Београду.
У елементарно опремљеној канцаларији Дечије линије, на позиве који могу да пристижу преко 4 линије, континуирано раде обучени телефонски саветници, који су по основним професијама: психолози, педагози, социјални радници, специјални педагози, андрагози, правници и здравствени радници.
Саветници су прошли Иницијални тренинг за телефонске саветнике по прилагодјеном програму Цхилд лине УК, који овај програм користе као јединствен за све телефонске помажуће дечије службе у својој земљи.
О свим примљеним позивима води се евиденција кроз Дневник рада Дечије линије а развијени разговори евидентирају се и кроз посебно конструисан протокол. Матерјал из протокола користи се у оквиру редовних групних супервизијских састанака, за даљу обуку и усавршавање саветника, у име што квалитетнијих услуга за децу.
Истовремено подаци из протокола уносе се у електронску базу података, која је основ за извештаје и анализе потреба и проблема деце у нашој земљи.
Саветници Дечије линије редовно прате активности светске асоцијације помажућих дечијих линија ЦХИ, чији су пуноправни члан и придржавају се стандарда рада који су заједнички утврдјени као неопходни. Целокупни рад Дечије линије заснован је на Конвенцији УН о правима детета и Породичном закону Републике Србије, Општем протоколу о заштити деце од занемаривања и злостављања који је усвојила Влада Србије.

Број позива

У 2006.г. Дечија линија је прихватила 7576 позива и обавила 2682 саветодавна разговора са децом, младим људима и одраслима забринутим за децу. Израдјена је прва страна веб сајта као и први кораци у е-маил саветовању. Уз сагласност деце извршено је посредовање ка другим институцијама у 4 случаја. Није било елемената за пробијање правила поверљивости.
Захваљујући донацији Телекома Србија Дечија линија је била бесплатна и за оне који зову и за линију. Ипак, извештајни период је био обележен значајним техничким тешкоћама у виду прекида телефонских веза и проблемима у отклањању тих кварова.
Од почетка рада, кумулативно, Дечија линија је прихватила 16 157 позива и обавила
5 703 развијена разговора.

Поновљени позиви

Од укупног броја позива 76% позива припада првим контактима деце са Дечијом линијом а 24% тзв. поновљеним позивима. Можемо говорити о два типа поновљених позива. Један је када дете задовољно решењем претходног проблема зове Дечију линију због нових ствари које му се у животу дешавају и нових дилема, односно када је кроз разговор о прво изложеном проблему, обично једноставнијем, стекло поверење и може да почне у поновљеном позиву, да говори и о другом, за себе озбиљнијем.
Други тип поновљених позива односи се на децу у сложеним животним ситуацијама који своју причу и проблем постепено, кроз више разговора развијају, да би могли да додју до идеје о његовом решењу или превазилажењу.
Теме које се у много већем проценту отварају у поновљеним разговорима су оне везане за сексуалност, сопствено ментално здравље и чињеницу да особа која зове јесте дете са посебним потребама.

Значај рекламе

Број позива на број Дечије линије показало се да зависи од учесталости јавних информација о њеном постојању и услузи коју пружа, односно од медијских, посебно ТВ кампања.
На почетку рада линије организована је велика медијска кампања, која је довела до нереалног броја позива, затим је уследио период техничких тешкоћа на телефонским везама, те Дечија линија још увек није у стању да утврди који је стандардни број позива у одредјеном временском сегменту да би у односу на њега могла да прати утицај специфичних догадјаја на живот деце.
Медјутим оно што је утврдјено и на много искуснијим линијама за децу, потврдјено је и у раду Дечије линије, а то је да је број позива у сразмери са дужином трајања развијених разговора. Када је позива мање развијени разговори дуже трају. Како Дечија линија ради 24 сата најмање позива има ноћу, после једног сата до јутра, али су зато ови разговори посебно тешки некад и вишесатни.
Преко својих телефонских саветника, СОС Дечија линија је почела и кроз директан контакт са децом на терену да их информише о свом постојању и услугама које пружа. Деци у 20 школа у 20 градова у Србији директно су достављене плакате Дечије линије и објашњено њено деловање.
СОС Дечија линија давала је информације о свом раду и проблемима деце која су јој се обраћала, писаним и електронским медијима (радио и ТВ станице) кад год је за то добила позив.
Неки медији и даље имају потребу за конкретним и што драматичнијим причама, те политика поверљивости Дечије линије и давање збирних информација о стању права деце и кршењу тих права није на дуже стазе интересантно. У појединим ситуацијама било је крајње слободног прекрајања датих изјава уз наводјење измишљених имена деце и сводјење општијег проблема на индивидулани ниво („девојчица Наташа је рекла Дечијој линији…“), чиме се базични стандарди рада линије неоправдано стављају у сумњу. Може се закључити да кодекс „Деца и медији“ није поштован и да сами медији крше права деце.

Коме је дечија линија доступна

Основни циљ СОС Дечије линије је да буде доступна свој деци Србије без разлике а да потребну подршку, информације, савет, посредовање, пружи оној која се налазе у посебно тешким и ризичним ситуацијама. У том смислу Дечија линија је доминантно имала позиве деце која живе у потпуним породицама али и деце разведених и самохраних родитеља, деце улице, деце која живе у установама социјалне заштите и хранитељским породицама, деце која живе сама.
Медјтим, мања заступљеност позива деце, која су у ризику да буду маргинализована, говори о потреби приближавања Дечије линије још значајном броју деце.
Специфичност бесплатних, лако доступних телефонских линија деци су тзв. тестирајући позиви, који представљају разлику измедју броја развијених разговора и прихваћених позива.
Искуство је показало да некој деци треба времена да стекну поверење или храброст да о ономе што их брине разговарају са другима, чак и ако могу да остану потпуно анонимна и без визуелног контакта. Они пре ступања у продубљени разговор проверавају поузданост, стрпљивост, толерантност линије кроз низ шаљивих, агресивних или позива тишине.

Одакле деца зову

У 2006.години Дечија линија је имала позиве деце, младих људи и одраслих забринутих за децу из 275 градова и села Србије. Посматрајући податке по статистичком годишњаку Србије из 2005.г. Дечија линија је имала позиве из свих општина у Републици, укључујући и поједине општине са Косова.

Да би разговарали са Дечијом линијом, деца у 95% случајева користе фиксне телефоне а само у 5% јавне телефонске говорнице.

Узраст деце која зову

Дечију линију доминантно зову деца школског узраста.
На узрасту до 6 година било је 3,6% од укупног броја развијених разговора
На узрасту од 7 -9 година било је 7%
На узрасту од 10 – 12 година 28%
На узрасту од 13 - 15  година 35,4%
На узрасту од 16 - 17 година 9,3%
Преко 18 година    16,7%
Евидентно је да Дечија линија својим досадашњим начином рада заснованом на моделу психосоцијалног саветовања и подршке има пун смисао код деце пубертетског и адолесцентног развојног периода. Ово може бити поткрепљено и теоријским налазима везаним за феномен резилијентности, где се наводи да су резилијентне особе у овом развојном периоду имале особу од поверења ван породичног круга.

Ко чешће зове, дечаци или девојчице

Као и свуда у свету Дечију линију више користе особе женског пола. Само 25% позива припада дечацима и младићима. До уласка у пубертет учесталост јављања дечака и девојчица је иста, али после тога девојчице и девојке много чешће користе Дечију линију.

Проблеми због којих деца зову

Разлози због којих деца, млади људи и одрасли забринути за децу зову дечију линију, класификовани су на препоруку ЦХИ у 15 категорија и то:

У оквиру ових општих категорија постоје специфична питања и проблеми, укупно 99 тема у које се сви дечији позиви могу разврстати.
С обзиром да Дечију линију користе деца која су обухваћена системом школовања годишња динамика тема следи делимично школску динамику. О школским проблемима деца најчешће говоре пре тромесечја, полугодишта и крај школске године. Поједине теме из категорије психосоцијалне теме и породични односи јављају се у периодима распуста и празника. Летњи период представља опуштање и за децу и за родитеље и тад је мање позива, али се зато деца са посебним потребама, којој су у овом периоду неки садржаји слободних активности на отвореном, као и контакти са вршњацима, недоступни, јављају чешће.

Доминантне теме разговора

У досадашњем раду Дечије линије присутна је тенденција повећања учесталости разговора са темом злостављања и насиља, али је и даље доминантна тема, с обзиром на узраст деце која је зову, тема вршњачких односа.
У класификационом систему Дечије линије, ова категорија обухвата углавном две специфичне области: партнерске односе и проблеме са пријатељима.
Деца и млади људи имају озбиљна питања и дилеме око тога како препознати емоције код себе и других, како их исказати, како остварити успешну комуникацију, како регулисати осећања када нам се свидја више особа истовремено или кад је особа наше наклоности и предмет наклоности најбољег друга или другарице, како са лошим претходним искуствима ући у нове односе, како изаћи на крај са осећањима везаним за губитак, раскид.
Проблеми са пријатељима најчешће су на ивици ризика вршњачког злостављања и односе се на сукобе због задиркивања, изолације, увреда, које по наводима деце још увек нису доживљени као систематски и намерни.
Ту су сукоби због исте симпатије, мешања родитеља у пријатељства и дружења, несигурност у искреност пријатеља, страх од вршњака, забринутост због неког понашања најбољег друга, другарице, туговање због њиховог одласка, растанка.
Ове теме суштински говоре о значајним развојним феноменима и Дечија линија је задовољна што може да помогне деци и младим људима на путу одрастања.

Социоекономски чиниоци

Укупни подаци којима Дечија линија располаже говоре о неким разликама у животу деце зависно од величине места у којима живе, типу породице у којој одрастају, полу коме припадају и узрасту на коме им је подршка потребна.
Деци предшколског узраста, која најчешће зову Дечију линију због занемаривања, породичних односа и оног што они називају досада, испод које је страх, јер су сама, теже је у градовима и селима но у малим местима. Вероватно да недостатак места у дечијим установама, различита радна времена и проблем налажења особа за чување деце у градовима, као и велики број послова у сеоским домаћинствима, чини да се са децом предшколског узраста у овим срединама мање разговара, да су у појединим периодима дана остављена сама, да сама морају да откривају шта поједина понашања одраслих, која их брину, значе.
Улазак у пубертет, питања сексуалности, симпатија, односа, као да је нешто компликованије у малим местима и селима, где је понашање деце и младих под већим притиском социјалне средине и где је питање „шта ће рећи свет“ и „зна се шта приличи девојкама а шта момцима“ више изражено но у градовима.
Зато су проблеми продужене адолесценције и заузимања свог места у свету одраслих израженији у градовима, из којих млади старији од 16 година пропорционално више зову Дечију линију но млади истог узраста из малих места и села.
Бескућништво као тема присутно је само код деце из градова, као и ризик комерцијалне експлоатације. Деца из градова имају више сазнања о својим правима и обраћају се Дечијој линији због правних питања, или посебних потреба које имају.
Истовремено коришћење ПАС више брине децу и младе у малим местима и селима, те сумња да неко из њиховог окружења то користи активира и њихов напор да му помогну. У градовима, где је дрога објективно присутнија млади изгледа почињу да је доживљавају као саставни део живота.
Деца са села теже долазе до информација о сексуалности и физичком здрављу и више зову Дечију линију због ових питања но деца из града и малих места. Деца из малих места више примећују дискриминацију но деца из градова и села. Она имају и потребу да се више консултују о вршњачким односима но деца у граду и селу.

Дечија права, злостављање и занемаривање

Према врсти тема о којима се разговара са децом и младима из градова, малих места и села, могу се уочити тенденције специфичних кршења дечијих права, али и положаја деце и њихове упознатости са правима која имају.
Када се ради о злостављању и насиљу у оквиру породице онда се према речима деце сличне „васпитне методе“, тј. батине на предшколском узрасту користе и код дечака и девојчица. Дечаке нешто више од девојчица злостављају на узрасту од 7-9 година, а улазак девојчица у пубертет (10-12 година) и дечака нешто касније (13-15) активира овај тип постизања послушности код деце. Када се посматрају све теме о којима деца из села разговарају са Дечијом линијом, онда је тема злостављања код њих присутнија но код деце из градова и малих места.
Насилници у породичном кругу су најчешће очеви или особе које преузимају део очинске улоге, мајчини нови партнери, а затим мајке или жене које преузимају део мајчинске улоге, нове партнерке њихових очева. Као насилници се јављају и старији сиблинзи и бабе и деде. Најтежа је позиција деце која оба родитеља доживљавају као насилне. Деца најчешће физичко и емоционално злостављање о коме говоре прво виде као нешто што су заслужила и тек касније постају спремна да о томе размишљају на други начин. Насилништво родитеља деца објашњавају родитељским алкохолизмом или другом болешћу зависности (коцка), менталним болестима и актуелним стресним породичним ситуацијама, често губитком посла.

Породица

У највећем броју случајева, деца која зову су из потпуних породица. Када се посматра породична ситуација деце и младих која зову Дечију линију уочава се да је положај деце која живе само са једним родитељем (због развода, смрти или непознатости другог родитеља) много изазовнији но деце у потпуним породицама.
Деца из непотпуних породица више се, од деце из потпуних, баве питањима злостављања и насиља, вршњачких односа, сексуалности, породичних односа и правним питањима. Деца из потпуних породица имају шири круг тема о којима желе да се информишу или о којима размишљају.

Особе од поверења

Разговарајући са децом и младим људима о проблему, дилеми коју имају, саветници Дечије линије истражују и које особе од поверења саговорник има у свом окружењу и од кога би могли да добију даљу подршку до потпуног разрешења проблемске ситуације. Деца на почетку имају утисак да се о неким стварима уопште не може и не сме разговарати са другима.
Пошто открију, кроз комуникацију са телефонским саветницима, да је то могуће, спремна су да размишљају и о другим важним особама, из свог окружења, које би могле да им на даље помогну. Као особе од поверења деца наводе родитеље и родјаке, другове и другарице, учитеље, наставнике, педагога или психолога школе коју похадјају.
Када је однос поверења нарушен са особама из најближег, породичног круга, деци постају посебно важан, некад једини, извор подршке особе из другог, школског окружења. Медјутим, према искуству значајног броја деце која су окренула број Дечије линије, одрасли у школи често не чувају поверљивост разговора и деца имају утисак да о ономе што су разговарала са једном особом убрзо „зна цела зборница“ и да помоћ која им је пружена није у складу са њиховим потребама и очекивањима.

Позиви одраслих

Како Дечију линију зову и одрасли, забринути за децу, показало се да она за њих има бар две функције. Једна би се могла описати као информисање сродника, комшилука или запослених у школама о Општем протоколу о заштити деце од занемаривања и злостављања, односно упућивање како да своју забринутост за најбољи интерес детета из свог окружења, односно сумњу на његово злостављање и занемаривање, пријаве надлежној инситуцији, Центру за социјални рад на територији где дете живи. Одрасли обично желе да помогну детету али и да избегну своје даље учешће у процесима као и да остану анонимни за особу коју наводе као злостављача.
38% позива одраслих у 2006.г. од 279 њих, припада овој категорији.
Најчешће, одрасли који зову Дечију линију су сами родитељи. Један број њих проверава своју родитељску компетентност и васпитне поступке са саветницима линије а други траже савете у погледу остварења неког свог, односно дечијег права. Забрињава мала информисаност родитеља, посебно разведених брачних партнера, о правима деце да одржавају контакт са родитељем са којим не живе и другим сродницима, уколико ово право судском одлуком није суспендовано.
Један број родитеља се јавља са питањем како да реализују ово своје право а други како да спрече контакте детета са другим родитељем. Родитељи нису информисани ни о праву детета да зна ко су му родитељи (деци која познају само једног родитеља он неће да каже ко им је други родитељ), праву детета да буде одгајано у атмосфери љубави, бриге и пажње, а нису информисани ни о томе да угрожавајући ова и друга права детета, себе доводе у ризик да буду лишени родитељског права.
Око 100 позива одраслих уствари припада групи адолесцената старијих од 18 година који са саветницима Дечије линије разговарају о својим личним проблемима партнерских односа, сексуалности и сексуалног идентитета, питањима свог менталног здравља.

Даљи планови

Искуства извештајног периода везана за питања информисања деце о постојању Дечије линије, њене шире доступности, дечијих права и потреба, партиципације деце у осмишљавању и других модалитета рада Дечије линије, њене евалуације, интегрисани су у план рада за наредни период.
Дечија линија планира повезивање са другим телефонским линијама у земљи чија су циљна група деца, школским парламентима и другим, деци пријатељским институцијама и организацијама, како би деци која у одредјеној животној ситуацији немају особу од поверења у својој непосредној околини, могла да понуди конкретно име у његовом месту становања за подршку у решењу актуелног проблема.
Планира се формирање Савета дечије линије, стално ажурирање веб сајта и укључивање у различите акције промоције и заштите дечијих права.